Na re­gi­o­nal­noj mu­zič­koj sce­ni ma­lo je umjet­ni­ka ko­je mo­že­mo do­ži­vje­ti kao gu­rue sa­vre­me­nog do­ba. Dar­ko Run­dek je bez ima­lo me­dij­ske bu­ke, ali si­gur­no obez­bi­je­dio tu po­zi­ci­ju svo­jim če­tvo­ro­de­ce­nij­skim umjet­nič­kim dje­lo­va­njem. Nje­go­vo im­pre­siv­no ži­vot­no is­ku­stvo, u mno­gim seg­men­ti­ma gor­ko ali lje­ko­vi­to, dje­lu­je po­put mag­ne­ta na lju­de ko­ji vje­či­to tra­ga­ju za od­go­vo­ri­ma na pi­ta­nja „za­što” i „ka­ko”.
Run­de­ko­vu mu­zi­ku vo­le svi, ali je istin­ski ra­zu­mi­ju sa­mo oni ko­ji ni­su po­kle­kli pred ba­ha­to­šću vla­sti­tog ega i, što je jed­na­ko va­žno, ni­su za­bo­ra­vi­li da iskon­sku sre­ću pre­po­zna­ju u na­iz­gled ma­lim stva­ri­ma.
U no­vo­go­di­šnjem in­ter­vjuu za „Dan” ve­li­ki umjet­nik go­vo­ri o svom mu­zič­kom pu­to­va­nju, ak­ti­vi­zmu ko­ji bo­ji sva­ki nje­gov tre­nu­tak, ži­vo­tu na tri adre­se i mu­zič­koj svet­ko­vi­ni ko­ju će po­sled­nje ve­če­ri u 2018. upri­li­či­ti na Tr­gu u Ko­to­ru.
Ove go­di­ne ste za­vr­ši­li tur­ne­ju „Apo­kalypso Now”, ko­ja je tra­ja­la du­že od go­di­nu da­na, i pr­vi put ob­u­hva­ti­la i go­sto­va­nja u Ame­ri­ci. Ka­ko gle­da­te na to, da li je ulo­že­na ener­gi­ja sra­zmjer­na za­do­volj­stvu uspje­šne re­a­li­za­ci­je?
– Da, ulo­že­na ener­gi­ja je bi­la ve­li­ka, i to uklju­ču­ju­ći i pom­ne pri­pre­me. Uro­di­la je mno­gim vr­lo uspje­šnim, bo­ga­tim, ra­do­snim, ra­zno­li­kim kon­cer­ti­ma po ono­me što zo­ve­mo re­gi­on, a ni kon­cer­ti u Ame­ri­ci ni­su bi­li iz­u­ze­tak.
Shod­no na­zi­vu tur­ne­je, da li Vam je in­tim­no bli­ska ide­ja o sko­ra­šnjem kra­ju svi­je­ta?
– Iz­vje­sno je da svi­jet ka­kav da­nas po­zna­je­mo i či­ni nam se sa­mo­ra­zu­mljiv ne­će još du­go po­tra­ja­ti. Kad će se i na ko­jim sve ni­vo­i­ma uru­ši­ti, te­ško je za­mi­sli­ti. Ono što je bit­no je­ste otvo­ri­ti se pre­ma sve­mu ži­vom na ovoj pla­ne­ti, a s ljud­ske stra­ne, sma­nji­ti ko­li­ko je god mo­gu­će ra­zo­r­ne prak­se i na­vi­ke i okre­nu­ti se so­li­dar­no­sti i sa­rad­nji na naj­o­snov­ni­jim stva­ri­ma. Da po­ja­snim, kad ka­žem ra­zor­ne prak­se i na­vi­ke mi­slim na in­du­strij­sku pro­iz­vod­nju hra­ne, kao i na ma­sov­nu in­du­strij­sku pro­iz­vod­nju pla­stič­nih i elek­trič­nih pred­me­ta, ogrom­nog vi­ška am­ba­la­že, pro­iz­vod­nju sme­ća, is­cr­plji­va­nje pri­rod­nih re­sur­sa i, uop­šte, kom­pul­siv­nu po­tro­šnju ko­ja sve­mu to­me da­je okvir. U svi­je­tlu na­do­la­ze­ćeg ko­lap­sa, sva­ko je sma­nji­va­nje i svo­đe­nje na bit­no ujed­no i pri­pre­ma za nje­ga. Ta pri­pre­ma mo­že do­ni­je­ti bo­lji i smi­sle­ni­ji ži­vot.
U po­sled­njih par go­di­na vr­lo ste ak­tiv­ni u pro­mo­vi­sa­nju zdra­vog na­či­na ži­vo­ta, ve­ge­ta­ri­jan­stvu, bor­bi za oču­va­nje ži­vot­ne sre­di­ne... Da li je ne­ki po­se­ban do­ga­đaj bio ini­ci­jal­na ka­pi­sla za po­če­tak ak­ti­vi­zma ili je to do­šlo spon­ta­no, po­sma­tra­njem du­go­go­di­šnjeg pro­ce­sa uni­šta­va­nja re­sur­sa na­še pla­ne­te? Da li ima­te sa­zna­nja o tre­nut­nim do­me­ti­ma te bor­be?
– Do to­ga je do­šlo osvje­šta­va­njem sa­o­sje­ća­nja i pa­žnje pre­ma ži­vim bi­ći­ma i vla­sti­tom po­sto­ja­nju. Iz nje­ga je pro­i­za­šla po­ste­pe­na pro­mje­na sva­ko­dne­vi­ce. Oda­kle do­la­zi to što je­dem? Gdje od­la­zi ono u šta je to upa­ko­va­no? Mo­gu li i ka­ko to sma­nji­ti? Ka­ko i za­što ne­gdje pu­tu­jem? Da li mi tre­ba ovaj pred­met?... Po­ve­zi­va­nje sa lju­di­ma ko­ji su u na­šem kvar­tu sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no sa­gra­di­li kom­po­sti­šte bi­la je ta­ko­đe va­žan ko­rak. Ko­ji duh i vri­jed­no­sti vo­de naš dru­štve­ni ži­vot? Sa­zna­nja o alar­mant­nom sta­nju u kom se na­la­zi bi­os­fe­ra, a ko­je je po­sle­di­ca ljud­ske ak­tiv­no­sti, ubr­za­lo je taj pro­ces. Ukr­šta­njem spo­zna­ja ra­znih di­sci­pli­na - kli­ma­to­lo­gi­je, agro­no­mi­je, ge­o­lo­gi­je, bi­o­lo­gi­je..., is­kri­sta­li­sa­la se no­va na­u­ka u Fran­cu­skoj na­zva­na „ko­lap­so­lo­gi­ja”. Na jutjubu po­sto­je pre­da­va­nja o tre­nut­nom sta­nju pla­ne­te i per­spek­ti­va­ma.
U sa­da­šnjem ben­du ko­ji no­si na­ziv „Eki­pa” ima­te čla­no­ve ko­ji su do­sta mla­đi od oko­sni­ce pret­hod­ne in­kar­na­ci­je „Kargo or­ke­stra/ Tri­ja”, a opet, sa­da ste svi bi­li za­jed­no na stej­džu/ na pu­tu. Da li je bi­lo te­ško uklo­pi­ti sve te raz­li­či­to­sti, i da li se iz te za­jed­ni­ce to­kom tur­ne­je ro­di­la ne­ka no­va mu­zič­ka ide­ja?
– Na ovoj tur­ne­ji raz­li­ka u do­bi čla­no­va ben­da ni­je do­vo­di­la do ras­ko­ra­ka. Mu­zič­ka si­tu­a­ci­ja je bi­la otvo­re­na, sti­mu­la­tiv­na i kre­a­tiv­na. Sle­de­ći ko­rak je raz­dva­ja­nje „Tri­ja” od „Eki­pe”, ne zbog go­di­na ne­go zbog po­sta­vlja­nja okvi­ra za tra­že­nje no­vog zvu­ka, ko­ji vo­di pre­ma no­vom al­bu­mu pro­i­za­šlom iz sa­rad­nje sa „Eki­pom”.
Stu­di­ra­li ste knji­žev­nost, za­vr­ši­li re­ži­ju, re­ži­ra­li, glu­mi­li u po­zo­ri­štu i na fil­mu, na­pi­sa­li ste, od­svi­ra­li i ot­pje­va­li mno­go pje­sa­ma, kom­po­no­va­li za film i po­zo­ri­šte, ob­ja­vi­li vi­še od de­set zva­nič­nih al­bu­ma, svi­ra­li ste i sa dru­gim ben­do­vi­ma... Šta Vas lič­no, od na­ve­de­nog, naj­vi­še ra­du­je, i šta se to­kom go­di­na is­kri­sta­li­sa­lo kao ono što Vam ma­lo vi­še le­ži u od­no­su na osta­le seg­men­te dje­lo­va­nja?
– Naj­vi­še me ra­du­je im­pro­vi­zo­va­na mu­zi­ka. To je kao či­sti pri­rod­ni iz­vor po­ve­zan s ne­čim bit­nim što se iz­ra­ža­va di­rekt­no u sa­da­šnjem tre­nut­ku. Taj pro­ces je ma­nje ili vi­še bio za­stu­pljen u stva­ra­nju al­bu­ma i pri­mi­je­nje­nih mu­zi­ka, a naj­dra­že bi mi bi­lo da pro­ži­ma sve, uklju­ču­ju­ći i ono što se ne na­zi­va umjet­no­šću.
Raz­li­či­ti seg­men­ti Va­šeg ra­da do­ni­je­li su i mno­ga zna­čaj­na pri­zna­nja i na­gra­de. U ko­joj mje­ri Vas to či­ni sreć­nim? Da li jav­na pri­zna­nja uspje­šno bri­šu ne­si­gur­no­sti ko­je sva­ki umjet­nik kri­je u se­bi ili su upra­vo te ne­si­gur­no­sti za umjet­ni­ka pod­sti­caj da se su­o­či sa svo­jim stra­ho­vi­ma i pre­va­zi­đe ih stva­ra­njem ka­pi­tal­nih dje­la?
– Na­rav­no da mi je za­do­volj­stvo do­bi­ti ne­ko jav­no pri­zna­nje i da ono bar ma­lo uma­nju­je mo­je unu­tra­š­nje sum­nje na ne­ko vri­je­me, ali uvi­jek sam se vi­še uzdao u lič­ne pro­cje­ne i pro­cje­ne me­ni bli­skih lju­di, jer jav­na pri­zna­nja če­sto do­la­ze iz raz­lo­ga ko­ji ni­su skroz ve­za­ni uz dje­lo ne­go uz spo­lja­šnje okol­no­sti. Na pri­mjer, Di­lan je No­be­lo­vu na­gra­du mo­gao do­bi­ti pri­je če­tr­de­set go­di­na, a do­bio je kad je ona tre­ba­lo da uti­če na ame­rič­ku pred­sjed­nič­ku kam­pa­nju.
Mu­zič­ki ste pro­la­zi­li kroz raz­li­či­te fa­ze, ali u svim fa­za­ma ne­ka­ko se iz­dva­ja­ju dvi­je osnov­ne li­ni­je - an­ga­žo­va­ne pje­sme i iz­ra­zi­to lju­bav­ne. O se­bi ste zna­li da iz­ra­ža­va­te kao o šan­so­nje­ru, a ne o ro­ke­ru. Ka­ko bi­ste oka­rak­te­ri­sa­li ovo­go­di­šnju fa­zu - li­ni­ju, ko­ja uklju­ču­je i dvi­je no­ve pje­sme?
– Mi­slim da je to vi­še fa­za ro­ke­ra. Ne­ka­ko sam u ovom tre­nut­ku vi­še ori­jen­ti­san pre­ma ben­du i pi­ta­nji­ma ko­je nas se ti­ču kao vr­ste i za­jed­ni­ce, a ma­nje pre­ma in­tim­nim pi­ta­nji­ma, iako te dvi­je li­ni­je ni­su ne­spo­ji­ve.
Po­sljed­njih go­di­na ži­vi­te na Bra­ču, ali ste če­sto i u Fran­cu­skoj, kao i u Za­gre­bu. Ka­kav je osje­ćaj ima­ti dom na raz­li­či­tim ge­o­graf­skim ko­or­di­na­ta­ma i gdje se naj­bo­lje osje­ća­te?
– Ta tri do­ma su na­đe­na i uob­li­če­na u ve­li­koj mje­ri San­di­nim uti­ca­jem, ta­ko da, iako su na tri mje­sta, to je na ne­ki na­čin je­dan dom. Naj­bo­lje se osje­ćam kad sam u jed­noj od te tri dom­ske je­di­ni­ce u pra­vo vri­je­me.
Pro­test „žu­tih pr­slu­ka”, to­li­ko ak­tu­e­lan po­sled­njih ne­dje­lja u Fran­cu­skoj, do­nio je u Va­šoj dru­goj do­mo­vi­ni ne­ke pro­mje­ne. I u Be­o­gra­du su ovog mje­se­ca ak­tu­el­ni pro­te­sti i „pre­pi­sa­ni” „žu­ti pr­slu­ci”. Ka­kav je Vaš lič­ni do­ži­vljaj ovih po­bu­na? Da li smo, kao vr­sta, po­gri­je­ši­li – bo­ri­mo se za op­sta­nak i po­vra­tak mr­vi­ca so­ci­jal­ne prav­de, a na glo­bal­nom pla­nu gle­da­no ko­lek­tiv­no odav­no sr­lja­mo ka dnu, ne oba­zi­ru­ći se na to što smo do­pu­sti­li ero­zi­ju svih vri­jed­no­sti ko­je nas či­ne lju­di­ma?
– Va­še pi­ta­nje go­to­vo da je i od­go­vor. Me­ni se či­ni da je po­kret „Žu­tih pr­slu­ka” je­dan bez­glav i ana­kron iz­da­nak fran­cu­skog po­li­tič­kog fol­klo­ra. Či­nje­ni­ca je da auto­ma­ti­za­ci­jom pro­iz­vod­nje, in­du­strij­skom po­ljo­pri­vre­dom, jed­no­stav­no ne­ma po­sla za sve te lju­de ta­mo. Osim to­ga, Fran­cu­ska je vr­lo cen­tra­li­zo­va­na dr­ža­va, či­ja je pro­vin­ci­ja opu­sto­še­na i de­pri­vi­le­go­va­na. Si­stem ka­pi­ta­li­zma je čvr­sto sko­van i ide­ja so­ci­jal­ne prav­de ula­zi u kal­ku­la­ci­ju je­di­no kao sred­stvo odr­ža­va­nja jav­ne si­gur­no­sti i zdra­ve rad­ne sna­ge. Ali, ko­laps ni­je da­le­ko… Tre­ba se za nje­ga pri­pre­ma­ti, so­li­dar­nost i ma­le za­jed­ni­ce će ima­ti vi­še šan­se da pre­ži­ve ve­li­ku pla­ne­tar­nu pro­mje­nu.
Šta su za Vas u 20. vi­je­ku pred­sta­vlja­li kon­cer­ti, a šta pred­sta­vlja­ju da­nas? Da li se pu­bli­ka pro­mi­je­ni­la? Ko­li­ko Vam je va­žan ne­po­sre­dan kon­takt sa pu­bli­kom?
– Za me­ne kon­cer­ti, bez ob­zi­ra na vi­jek, pred­sta­vlja­ju mo­guć­nost sje­di­nja­va­nja, sla­vlja i svet­ko­vi­ne. Iz kon­ce­ra­ta na ko­ji­ma sam na­stu­pao ili bio u pu­bli­ci, ne­mam uti­sak da se pu­bli­ka pro­mi­je­ni­la, osim što u pro­šlom vi­je­ku ni­je bi­lo sni­ma­nja mo­bil­nim te­le­fo­ni­ma, što je mo­žda i ve­ća pro­mje­na ne­go što mi se či­ni. Iz­u­zet­no mi je va­žan ne­po­sre­dan kon­takt s pu­bli­kom, i mi­slim da mu­zi­ka i pje­sma stvar­no po­sto­ji je­di­no u tom tre­nut­ku međusobne raz­mje­ne.
Vaš sin je kre­nuo da plo­vi mu­zič­kim vo­da­ma. Pla­ši­te li se ili na­vi­ja­te da jed­no­ga da­na ode da­le­ko odav­de i za­rad bo­ljeg ži­vo­ta i mu­zič­kih uspje­ha za­bo­ra­vi svo­je ko­ri­je­ne?
– Moj sin je ro­đen u Pa­ri­zu, do sa­da je uglav­nom plo­vio mor­skim i oke­an­skim vo­da­ma, mu­zi­kom se ba­vi us­put, bar za­sad, a put mu je du­ga­čak i uklju­ču­je ci­je­lu pla­ne­tu. Mi­slim da ni­je za­bo­ra­vio svo­je ko­ri­je­ne.
Sni­mi­li ste no­vi al­bum sa eki­pom „Fti­če­ki”, či­je ob­ja­vlji­va­nje se oče­ku­je po­čet­kom 2019. Mo­že­te li nam re­ći ne­što vi­še o tom pro­jek­tu? Na zva­nič­noj Fej­sbuk stra­ni­ci pri­li­kom na­ja­ve pro­jek­ta vi­dje­li smo Vas i za bub­nje­vi­ma?
– Pro­je­kat je na­stao oko me­đimur­skih na­rod­nih pje­sa­ma, u in­ter­pre­ta­ci­ji An­dre­je Ku­re­lec Ko­ša­vić. Te su mi pje­sme uvi­jek pred­sta­vlja­le ve­zu sa pra­i­skon­skim iz­vo­rom mu­zi­ke. An­dre­ju pra­ti za­gre­bač­ki dio „Eki­pe” uz po­dr­šku dvo­je čla­no­va gru­pe „Cin­ku­ši”. Mu­zi­ka ko­ju na nje­mu svi­ra­mo osla­nja se na na­še za­jed­nič­ko is­ku­stvo slo­bod­ne im­pro­vi­za­ci­je. Mi­je­nja­nje in­stru­me­na­ta je u tom kon­tek­stu pri­rod­na stvar. Na sni­ma­nju al­bu­ma ima­li smo ve­li­ko­du­šnu po­dr­šku ne­vi­dlji­ve Si­le.
Ka­da bi tre­ba­lo da opi­še­te Dar­ka Run­de­ka u tri ri­je­či, bi­le bi to ri­je­či…?
-Ja, ti, on.
Na kra­ju go­di­ne, ne­ka­ko je ne­iz­bje­žno svo­đe­nje ra­ču­na. Ka­ko bi­ste vi oka­rak­te­ri­sa­li ovu go­di­nu u Va­šem ži­vo­tu? Da li bi­ste mo­gli da iz­dvo­ji­te naj­ja­če uti­ske iz 2018. go­di­ne?
-Oka­rak­te­ri­sao bih je kao za­vr­še­tak jed­nog ve­li­kog ci­klu­sa i po­če­tak no­vog.
Sne­ža­na Mol­do­van